Evropski Antifašistički
Manifest
Šezdeset godina unazad nakon završetka Drugog svetskog rata i poraza fašizma i nacizma mi svedočimo skoro svugde u Evropi usponu ekstremne desnice. Ali, ono što je još više uznemirujuće kao fenomen, je ubrzan rast iz te iste desnice tipičnih neo-nacističkih snaga. Te snage se u nekim slučajevima (Grčka, Mađarska…) ukorenjuju u društvu gradeći populističke, radikalne, rasističke, ultra-nasilne i pogubne masovne pokrete. Njihov obznanjen cilj je da unište sve radničke organizacije, političke i kulturne organizacije, da slome bilo kakav građanski otpor, da poreknu pravo na različitost i da iskorene, čak i fizički, sve one koje/i su različite/i i koje/i su najranjivije/i.
Kao u doba 20-tih i 30-ih godina prošlog veka, glavni uzrok ove ekstremne desnice i neo-nacističke pretnje je duboka ekonomska, socijalna, politička, pa čak i moralna i ekološka kriza kapitalizma. Ove snage koristeći dužničku krizu kao izgovor, napadaju na životni standard, na slobode i prava radnica/ka, svih koji su potčinjeni. Eksploatišući strahove od mogućeg rizika socijalne eksplozije, radikalizacijom srednje klase uništenom krizom i opsežnim merama štednje, kao i marginalizovanjem osiromašenih nezaposlenih slojeva, ekstremna desnica i neo-nacističke i neo-fašističke snage rastu svuda širom Evrope. Oni zadobijaju masovni uticaj na najsiromašnije slojeve društva, sistematski ih okrećući protiv tradicionalnih i novostvorenih „žrtvenih jagnjadi“ (imigranti, Muslimani, Jevreji, LGBT, osobe sa posebnim potrebama…), a takođe i protiv levičarskih organizacija i sindikata.
Uticaj i radikalizam ove ekstremne desnice nije podjednak svuda u Evropi. Međutim, opšta primena opsežnih mera štednje jača ekstremnu desnicu kao fenomen. Zaključak je jasan: Činjenica je da spontani rast ekstremne desnice i ubrzan rast ultra-nasilnih neofašističkih masa više nije izuzetak već evropsko pravilo. Onda se antifašistkinje/i ovog kontinenta moraju suočiti sa ovim problemom, u njegovim stvarnim razmerama, odnosno-kao problemom evropskih razmera!
Ipak, govoriti sve ovo nije dovoljno ukoliko ne dodamo da je borba protiv ekstremne desnice i neo-nacizma pod hitno neophodna.
Ustvari, neo-fašistička pretnja u mnogim evropskim zemljama je već toliko direktna i neposredna da je pretvorila antifašističku borbu u glavni prioritet, borbu za život i smrt, u kojoj su levičarske i radničke organizacije, sloboda i demokratska prava, solidarnost i tolerancija i pravo na različitost, pod znakom pitanja.
Kada kažemo da trčimo trku protiv rasističkih varvara i neo-fašista to je u potpunosti u skladu sa realnošću koja se svakog dana potvrđuje na ulicama naših evropskih gradova…
Uzimajući u obzir dužničku krizu i ogromnu društvenu štetu koju je proizvela, intenzitet političke polarizacije, rešenost i agresivnost dominantnih klasa, istorijsku važnost onoga što je pod znakom pitanja u aktuelnoj konfrontaciji i razmerama rasta ekstremne desnice, jasno je da antifašistička borba sadrži strateški izbor koji iziskuje organizacioni plan i dugoročna politička i aktivistička ulaganja. Stoga, antifašistička borba mora biti usko vezana za svakodnevne borbe protiv mera štednje, kao i sistema koji ih generiše.
Da bi bile/i efektne/i i izašle/i u susret potrebama ljudi, antifašistička borba mora biti unitarna, demokratska, vođena od strane samih narodnih masa. Do samog kraja, građanke/i moraju same/i organizovati svoju antifašističku borbu i samoodbranu. Istovremeno, da bi bilo što efektnije, ova borba se mora odvijati globalno, konfrontirajući se sa ekstremnom desnicom i neo-fašizmom svuda, otrovom rasizma, ksenofobije, šovinizma, militarizma, kultom slepog nasilja i poricanja gasnih komora i samog Aušvica. Ukratko, da bismo postigli efektnost za što kraće vreme, u dugoročnom smislu, ova antifašistička borba mora kroz akcije dati predloge za alternativne vizije društva, dijametralno suprotne onima koje je ponudila ekstremna desnica.
A, to je društvo zasnovano na solidarnosti, toleranciji, bratstvu/sestrinstvu, odbacivanju mačizma, odbacivanju opresije nad ženama, poštovanju prava na razlike, internacionalizmu, beskompromisnoj zaštiti prirode, kao i odbrani demokratskih i humanističkih vrednosti.
Ovaj i ovakav evropski antifašistički pokret mora biti zasnovan na nasleđu veličanstvenih antifašističkih tradicija našeg kontinenta! Samim tim, do samog kraja, mora se oslanjati na društvene pokrete stabilne strukture, svakodnevne aktivnosti, koje će prožimati čitavo društvo, organizujući mrežu građanstva-antifašistkinja/ta, u skladu sa njihovom profesijom, lokacijom, senzibilitetom, koje/i će voditi borbu na svim poljima i u svim sferama ljudske aktivnosti, koja podrazumeva sveobuhvatnost zadatka, pa čak i fizičku zaštitu najranjivijih građanki/a: imigranata, Roma, nacionalnih i etničkih manjina, Muslimana, Jevreja, LGBT populacije, svih koji su sistematske žrtve Država rasizma i fašističke mafije.
Zbog toga mi, usled potrebe za antifašističkim povezivanjem na evropskom nivou, koji potpisujemo ovaj manifest, pozivamo na uspostavljanje masovnog, ujedinjenog, demokratskog Antifašističkog Pokreta Evrope, koji će biti kadar da se suprotstavi i porazi tamnu kugu koja podiže glavu na našem kontinentu.
OVOG PUTA ISTORIJA SE NE SME PONOVITI!
NO PASARAN!